top

Филолошки преглед XXIX (2002), бр. 2

  

САДРЖАЈ – SOMMAIRE

 

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ – ETUDES

Mihailo Pavlović, La recepcion de Victor Hugo ches les Serbes

Bernard-Marie Garreau, La recepcion de Victor Hugo ches plusieurs diaristes et épistoliers du debut du XXesiècle

Pierre Michel, Victor Hugo vu par Octave Mirbeau

Jelena Novaković, Victor Hugo dans les cahiers de notes d’Ivo Andrić

Nikola Bertolino, La vision du Cirque de Gavarnie dans le contexte du poème Dieu de Victor Hugo

Izabela Konstantinović, Les premières traductions serbes des poèmes de Victor Hugo

Olivera Milićević, En marge du bicentenaire de Victor Hugo: une contribution anonyme

 

ИСТРАЖИВАЊА – RECHERCHES

Mariana Dan, Mihaj Eminesku i spas od terora istorije

Katarina Samurović, Au delà du sujet l’art de la non-parole dans la trilogie beckettienne

Светлана Шеатовић-Димитријевић, Интертекстуалност у поезији Ивана В. Лалића. Европски песници

Dragana Đorđević, Prilog proučavanju sistema gramatičkog člana
u semitskim jezicima

 

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ – COMPTES RENDUS

Niccolò Tommaseo: Versi facili per la Gente difficile (edizione critica e commento acura di Piergiorgio Pozzobon) Accademia Roveretana degli Agiati - Eidizioni Osiride, Rovereto 2002. (Жељко Ђурић)

Il Settecento tedesco in Italia (Gli italiani e l’immagine della cultura tedesca nel XVIII secolo, a cura di Giulia Cantarutti, Stefano Ferrari e Paolo Maria Filippi, Accademia Roveretana degli Agiati - Il Mulino, Bologna 2001. (Жељко Ђурић)

Dobra vila srpske narodne poezije. Talvj: Therese Albertine Luise von Jakob-Robinson (1797-1870): aus Liebe zur Goethe; Mittlerin der Balkanslaven/ Gabriella Schubert; Friedhilde Krause (Herausgeberinnen). - Weimar, 2001. (Dušan Ivanić)

Историја седам појмова. Genetički vidovi (inter)literarnosti: Osnovni pojmovi / Gvozden Eror. - Otkrovenje: Narodna knjiga, 2002. - 337 str. (Душан Иванић)

Хусеин, Таха: Зов керевана; с арапског превела Николета Булатовић. – Београд : Народна књига – Алфа, 2001. – 165 стр. ; 21 cm. – (Антологија светске књижевности ; књ. бр. 7) (Драгана Ђорђевић)

Мирча Елијаде , Тајна доктора Хонигбергера и друге новеле; превод са румунског Мариана Дан и Зоја Томић; предговор и белешка о писцу Мариана Дан. – Ниш: Paideia, 2002, 377 стр. / 21 cm. (Библиотека Маштарије) (Јелена Рунић)

IN MEMORIAM

Миљан Мојашевић (1918 – 2002) (Мирко Кривокапић)

Успомена на професора Казимјежа Фелешка (Eugeniusz Kłosek,
Zbigniew Kowalski)

 


BIBLID: 0015-1807,29(2002),2(p. 11-21)

UDC 840"18":886.1

Mihailo Pavlović

Université de Belgrade

LA RECEPTION DE VICTOR HUGO CHEZ LES SERBES

Le présent travail est un aperçu, complet dans la mesure du possible, de la réception de V. Hugo chez les Serbes. Il contient, avec des coups d’œil sur les horizons d’attente, les trois éléments habituels: les traductions, les écrits critiques sur l’œuvre et sur l’auteur lui-même et, finalement, l’influence, y compris la présence directe de l’œuvre de Hugo et de ses personnages dans certains romans serbes. Vu l’importance de la présence de Hugo, chez les Serbes — hier et aujourd’hui — on a pu conclure qu ‘ il fait désormais partie intégrante de la culture serbe.

 

Михаило Павловић

РЕЦЕПЦИЈА ВИКТОРА ИГОА КОД СРБА
(Резиме)

У раду Рецепција Виктора Игоа код Срба дат je преглед присуства великог француског писца y српској књижевности, y политичком и друштвеном животу и y српској култури уопште, са мање или више опширним погледима на хоризонте ишчекивања. Реч je о уобичајеним елементима рецепције на књижевном плану: о преводима, почев од најранијих, о критичким и другим текстовима о Игоу (о његовом делу и о његовој личности, укључујући и његов друштвени рад) и, најзад, о Игоовом утицају на српску књижевност, који ce констатује не само на нивоу стила и тема, него и y директном присуству Игоових дела и њихових личности y делима неких српских писаца (Јанко Веселиновић, Лаза Лазаревић и др.) Закључак који ce намеће јесте да je Иго са својим делом постао и остао саставни део српске културе.

Кључне речи: рецепција, преводи, критички написи, утицаји, угледање, роман, поезија, позориште, политички списи.

Top


BIBLID: 0015-1807, 29 (2002), 2 (p. 23-36)

UDC 840.091."18"

Bernard-Marie Garreau

Université d’Orléans

la réception de victor hugo chez plusieurs diaristes et épistoliers du début du xxe siècle

Qu’il s’agisse des collaborateurs de la NRF ou de ceux du Mercure, la réception de Victor Hugo en France, telle qu’elle apparaît dans la correspondance ou les journaux de ces hommes de lettres du début du XXe siècle, présente un certain nombre d’analogies: mêmes réactions épidermiques chez deux hommes aussi différents que Paul Claudel et Paul Léautaud, même tremplin pour la pensée chez un Jacques Rivière (qui, à la suite de son professeur Francisque Vial, voit chez Hugo un précurseur du Symbolisme) et de nouveau un Léautaud, qui considère Hugo comme un versificateur délirant. Ces journaux et lettres sont, au demeurant, une mine de renseignements sur d’autres réceptions dont ils se font le relais, à travers une confrontation féconde.

 

Бернар-Мари Гаро

РЕЦЕПЦИЈА ВИКТОРА ИГОА У НЕКИМ ДНЕВНИЦИМА И ПИСМИМА ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА
(Резиме)

Било да су y питању сарадници La Nouvelle Revue Française или сарадници Mercure de France, рецепција Виктора Игоа y Француској почеком XX века открива неке аналогије које их повезују: сви они нам дочаравају „игоовску температуру" тога времена кроз две драгоцене подврсте, кореспонденцију и дневничке записе. Рецепција В. Игоа y његовим писмима и дневницима поприма три вида: једни показују површне реакције, као Пол Клодел који критикује шегову антихришћанску мисао, Пол Леото коме je Олимпијева туга одвратна и Андре Жид који на Дикотеову анкету „Који je ваш песник" даје чувени одговор: „Иго, авај!"; други y њему налазе подстицај за развој сопствене ми-сли, иако сматрају да je сам Иго нема, као Жак Ривијер који, после свога професора Франсиска Вијала, y Игоу види претечу симболизма и поменути Пол Леото који га посматра као сјајног версификатора; трећи вид рецепције В. Игоа јесте поређење са рецепцијом овога песника од стране других писаца и критичара.

Код свих поменутих аутора налазимо исту констатацију: ако je Иго виртуоз речи, то je често на штету истинске дубине. Тај заједнички став, међутим, не умањује значај овога испитивања које показује да je Иго не само стални предмет разматрања, него и онај који открива себе и друге. У томе je снага његове песничке речи због које заборављамо на слабости које ce иза ње крију.

Кључне речи: Виктор Иго, Ален-Фурније, дневник, кореспонденција, рецепција.

Top


BIBLID: 0015-1807, 29 (2002), 2 (p. 37-45)

UDC 840"18".091

Pierre Michel

Université d’Angers

VICTOR HUGO VU PAR OCTAVE MIRBEAU

Par-delà les inflexions de ses jugements, au gré de ses impressions changeantes et de l’évolution de son propre statut social et littéraire, il apparaît bien des constantes dans la perception qu’Octave Mirbeau nous offre de Victor Hugo. Il est sensible à son génie du Verbe, à ses illuminations de voyant, à son idéalisme si souvent prophétique. Mais sa figure de monument national intangible et de gloire de la République bourgeoise ne manque pas de l’irriter, et il dénonce le risque de participer à l’aliénation générale en gravant dans le marbre de ses vers splendides, mais qui sonnent souvent le vide, nombre de préjugés socialement rétrogrades.

 

Пјер Мишел

ВИКТОР ИГО У ОЧИМА ОКТАВА МИРБОА
(Резиме)

Овај рад говори о односу француског анархистичког писца Октава Мирбоа према Виктору Игоу. Мирбоово виђење Игоа има два вида која ce непрекидно испољавају. С једне стране он ce диви Игоовој генијалности и бесмртној слави, a c друге му упућује неке критичке примедбе које су сувише оштре да би биле непристрасне, називајући га чак „друштвеним злочином".

Ово двојство испољава ce још y Мирбоовој младости када као студент права одлази да гледа Ернанија y Француској комедији, a c друге стране пише једно пародично писмо које показује да y најмању руку није „игопоклоник". Он je несумњиво осетљив према Игоовој вербалној виртуозности, визионарском дару и често пророчком идеализму и одобрава његову борбу за опште просвећивање и јавну школу, за све јаднике и паћенике овога света, борбу коју и сам води, али сматра да необуздани сјај његовог стиха, који иначе радо пародира, скрива огромну духовну празнину или, још горе, опасне предрасуде које његова генијалност преноси и на читаоце. Иго не само да жртвује оригиналност мисли бризи за форму, него и самом снагом своје песничке речи афирмише највеће глупости, тако да je оно што представља његов (вербални) сјај y исто време израз његове непоправљиве (интелектуалне) беде. Овакав однос према Игоу може ce објаснити Мирбоовим анархистичким ставовима: Иго ce појављује као недодирљиви споменик, као живо отелотворење поезије и славе оне грађанске Републике која изазива Мирбоов презир и тако, хтео – не хтео, учествује y грађењу новог конформизма иако верује да ce против њега бори.

Кључие речи: Виктор Иго, Октав Мирбо, пародија, реторика, ангажовање писца.

Top


BIBLID: 0015-1807, 29 (2002), 2 (p. 47-56)

UDC 840:886.1.091

Jelena Novaković

Université de Belgrade

VICTOR HUGO DANS LES CAHIERS DE NOTES D’IVO ANDRIĆ

Ce travail examine les citations de Victor Hugo dans les cahiers de notes d’Ivo Andrić en les considérant comme des points de départ d’un jeu intertextuel à travers lequel se découvrent certaines affinités qui lient les deux auteurs, mais aussi les divergences qui les séparent.

 

Јелена Новаковић

ВИКТОР ИГО У АНДРИЋЕВИМ БЕЛЕЖНИЦАМА (Резиме)

Овај рад испитује одломке из Игоових дела које je Иво Андрић записао y својим свескама, пре свега оне које je нашао y две мање познате Игоове књиге. То су збирка записа, опаски и мисли, y стиху и прози, које je Анри Гијмен прикупио и објавио 1951. под насловом Камење, и Дневник онога што свакога дана сазнајем y коме je, y периоду од краја јула 1846. до почетка фебруара 1848, Иго бележио разне догађаје и своје утиске о њима, a чије je критичко издање објавио Ги Робер 1965. Њима ce придружује Андрићев дактилографисани текст који приказује Камење.

Игоови искази y Андрићевим бележницама појављују ce као хипотекстови или архитекстови једног потенцијалног текста који никада није написан али који би ce могао васпоставити њиховим смештањем y двоструки контекст што га представља мисао њиховог аутора и мисао његовог читаоца. Они ce могу посматрати као нити интертекстуалне мреже која ce успоставља између Игоових и Андрићевих текстова, саткане од заједничких тема (пишчево „ја”, бол и сплин, пролазност, светлост и тама, однос између бића и изгледа, узвишено и гротескно, сан и стварност, политика) и везане за читаву једну културну позадину као и за личне склоности ова два писца, мреже кроз коју ce откривају њихове сличности и разлике. Код песника „зракова” и „сенки” Андрић je могао наћи пројекцију сопствене двојности, односно супротности између свога „свагдашњег ја” и своје „болне свести” меланхоличног сањара, између дела свога бића који je окренут „сунчаној” и дела окренутог тамној страни света, двојности коју и он и Иго превазилазе кроз књижевно стварање. Али Иго je романтичар који открива своје „ја”, док ce Андрић везује за реалистичку традицију и прихвата Флоберову догму „безличности”; Иго верује y коначну победу добра над злом, док je Андрић склонији луцидном, монтењевском прихватању несавршености овог света.

Кључне речи: Виктор Иго, Иво Андрић, архитекст, хипертекст, интертекстуална мрежа.

Top


BIBLID: 0015-1807, 29 (2002), 2 (p. 57-64)

UDC 840_1"18"

Nikola Bertolino, Beograd

LA VISION DU CIRQUE DE GAVARNIE DANS LE CONTEXTE DU POEME DIEU DE VICTOR HUGO

Dans la section du poème Dieu de Victor Hugo, consacrée au grand cirque de Gavarnie dans les Pyrénées, apparaît, comme protagoniste, "l’ouvrière infatigable", "une goutte d’eau", dans le rôle de métaphore de la parole construisant un monde poétique. Pour le ‘je’ de ce poème philosophique Dieu est la même chose que Tout, ou que la nature entière montrant l’une de ses faces innombrables dans cette merveille qu’est le cirque de Gavarnie. Mais cette épopée de la goutte/parole montre aussi que le poète lui-même est susceptible d’être le démiurge d’un texte/monde.

 

Никола Бертолино

ВИЗИЈА ПРИРОДНОГ АМФИТЕАТРА ГАВАРНИ У КОНТЕКСТУ ИГООВЕ ПОЕМЕ БОГ
(Резиме)

У Игоовој филозофској поеми Бог, y којој фиктивни наратор тражи y космичком бескрају одговор на питање Шта je бог?, y једној од средишњих улога јавља ce „страшна радница”, кап воде чије je дело огромни природни амфитеатар Гаварни y Пиринејима. Бог који je за Игоа „биће свега што постоји y вечности" показује y овом чуду природе једно од својих безбројних лица, али амфитеатар Гаварни je y овој поеми и текст-свет чији je демијург сам песник. Тај свет y себи садржи, поред просторног, и временски понор, јер je од праисконских времена настајао упорним трудом „једног атома кише", једне „капи воде" која ce овде налази y улози метафоре поетске речи и извршитеља једне божанске замисли. Универзум Игоове „космичке инспирације", који je углавном сачињен од магловитих апстракција што „испуњавају празнину", и y којему ce „Све” и „Ништа” стално преображавају једно y друго, управо y овом фрагменту поеме постиже највиши степен конкретности, a песникова реч, запослена стварањем, звучи оптимистично као ретко где y његовим делима „космичке инспирације”. Игоов уобичајени поступак y тим делима - систематично ширење поља посматрања, уз стално додавање нових појединости и нагомилавање поетских слика и сродних појмова и речи (именица, придева, властитих имена итд.) – овде налазимо y нешто друкчијој варијанти, y чијој je основи низање сродних глаголских облика, чиме ce изражава крајње активан однос према визији која ce y читаочевом духу одвија y изузетно динамичном и све убрзанијем ритму, потребном за реализацију џиновског потхвата достојног, рекли бисмо, имагинације и креативне снаге какве приличе некоме ko je творац светова. Фрагмент y којему Игоова реч гради изванредно здање поетске архитектуре, импресивније и монументалније од оног природног које га je инспирисало, представља мало ремек-дело y оквиру недовољно познатог и запостављеног ремек-дела какво je Игоова поема Бог.

Кључне речи: Виктор Иго, имагинација метафора, набрајање, философска поема. 

Top


BIBLID 0015-1807,29(2002),2(p. 65-81)

UDC 840-l"18"=861

Izabela Konstantinović

Université de Belgrade

LES PREMIERES TRADUCTIONS SERBES DES POEMES DE VICTOR HUGO

Une recherche historique basée sur l’analyse littéraire et formelle se propose d’abord d’être une contribution à résoudre le problème des poèmes hugoliens à l’origine des traductions poétiques.Dès le premier poème traduit en 1844 jusqu ‘au début du XXe, l’analyse de la transposition permet d’étudier aussi la nature du choix et la nature de l’intérêt des poètes pour l’œuvre hugolienne. Les critères de cette traduction sont basés sur l’assimilation et l’adaptation, et de ce fait ne peuvent que partiellement être rapprochés des critères modernes.

 

Изабела Константиновић

ПРВИ ПРЕВОДИ ПЕСАМА ВИКТОРА ИГОА НА СРПСКИ
(Резиме)

Рад који ce темељи на историјско-компаративној књижевној анализи полази од потребе да ce великим делом употпуни слика непосредног извора сваког од превода, односно одговарајућих Игоових песама, датих y склопу збирки. Природа транспозиције врло често отежава рад (поступци асимилације и адаптације првенствено), али истовремено намеће поштовање делимично друкчијих критеријума за превођење y том времену, што већином није узимано y обзир y критичкој литератури прве половине XX века која ce бавила преводима својих непосредних претходника.

Кључне речи: Виктор Иго, препев, транспозиција, периодика, антитеза, парна рима, збирка, структура.

Top


BIBLID: 0015-1807, 29 (2002), 2 (p. 83-91)

UDC 840-1"18"=861

Olivera Milićević,

Université de Belgrade

EN MARGE DU BICENTENAIRE DE VICTOR HUGO: UNE CONTRIBUTION ANONYME

La découverte fortuite d’une traduction anonyme d’un poème de Victor Hugo et les raisons de son attribution à Živojin Petrović

Les premiers jours du mois de septembre 2002, alors que l’on commémore le bicentenaire de la naissance de Victor Hugo et de son oeuvre, guidés par le hasard et peut-être par une curiosité sans préjugés, nous avons découvert chez un antiquaire de Belgrade une traduction anonyme d’un poème de Victor Hugo.

 

Оливера Милићевић

HA МАРГИНАМА ДВЕСТАГОДИШЊИЦЕ ВИКТОРА ИГОА: ЈЕДАН АНОНИМАН ПРИЛОГ
Случајно откриће анонимног превода једне песме Виктора Игоа
u разлози за његово приписивање Живојину Петровићу
(Резиме)

Септембра 2002. године, међу страницама 258 и 259 једне антикварно набављене уџбеничке антологије француске књижевности (Morceaux Choisis du XVIe au XXe siècle" par Georges Pellissier et Melle Bauret, cours moyen, Paris, Librairie Delagrave, 1918), наишли смо на рукописни препев Игоове песме „Сунце je седало”, чији ce изворник налази y поменутој књизи (стране 259 и 260), под насловом "Le soleil déclinait". Рукопис, исписан графитном оловком на једном листу формата A4 школске свеске на линије, савијен je на четвртину формата. Редослед строфа y њему je изокренут, уназад од пете до прве, и уредно обележен одговарајућим бројевима.

У први мах, ништа не указује на ауторство превода. A опет, узимајући y обзир чињеницу да сам примерак књиге садржи два потписа потенцијалних (бивших) власника-корисника књиге (два пута L. St. Jakchitch, на корицама и насловној страни, као и, на празном листу између, исто тако непотпуни потпис Ж. Петровић (ћирилицом), и недовољно стручним удубљивањем y рукопис може ce доћи до врло вероватне претпоставке да je аутор овог необјављеног препева (друго?) потписани Живојин Петровић. Даљим трагањем за учинком овог занимљивог, вишестраног ствараоца XX века, који je поред педагошког, позоришног, есејистичког, оставио и преводилачки траг са више језика (упор. библиографске податке), вероватноћа да je реч о Петровићевом препеву, готово да до краја бива поткрепљена.

Чињеница да препев својевремено није био објављен, a ни потписан, указује на извесну колебљивост ауторову y погледу дорађености песме (без обзира на високу меру препева), или на спреченост неке друге природе. Поред тога, није познато ни да ли je Живојин Петровић имао увида y три претходно објављена превода поменуте песме (сасвим неслична његовом: из пера П. Ђ. Шоћа, Птија, Андре Гавриловића и Рад. Ж. Лукића), a занимљиво остаје и питање, због чега je баш ова Игоова песма надахнула толике наше преводиоце с почетка прошлога столећа.

Кључне речи: Виктор, Иго; Живојин, Петровић; „Сунце на заходу”; поезија, француска; поезија y преводу; два столећа од рођења Виктора Игоа. 

Top


BIBLID: 0015-1807, 29 (2002), 2 (p. 93-99)

UDC 851_1"18"

Marijana Dan

Filološki fakultet – Beograd

MIHAJ EMINESKU I SPAS OD TERORA ISTORIJE

Sintagma ‘teror istorije’ se odnosi na osećaj čoveka uhvaćenog u određenom istorijskom vremenu i prostoru i vezuje se za pozitivistički i racionalistički pogled na svet, prisutan kako danas, tako i u XIX veku kada je rumunski nacionalni pesnik Mihaj Eminesku živeo i stvarao. U ovom radu, prikazuje se mogućnost izbegavanja ‘terora istorije’ i rešenja koja se uočavaju po tom pitanju u delu velikog rumunskog pesnika.

 

Mariana Dan

MIHAI EMINESCU AND ESCAPE FROM THE TERROR OF HISTORY
(Summary)

‘The terror of history’ (expression circulated by the worldwide known Romanian philosopher Mircea Eliade) is a feeling experienced by each individual who finds himself caught up in the atrocities of life and historical events that he cannot oppose or get rid of by finding a metahistorical explanation or view of life. Mihai Eminescu (1850-1889), the Romanian national poet and prose writer had already been a contemporary to the neo-positivistic, deterministic and materialistic logic, which has later (in the 20 century) established itself as the mainstream Weltanschauung of modern/western civilization. To the ‘terror of history’ Eminescu opposes a broader outlook of the world: having in view that man is in a constant and natural relation with the macrocosm and with the miracle and mystery of overall life itself, the true measure of existence should be sought after in that fundamental relation, no matter in which historical period an individual lives. Moreover, the Weltanschauung of each civilization is subject to constant change, being thus only relatively true. In this light, today’s Cartesian outlook ‘I think, therefore I am’ appears as a mere statement if existence itself is considered, and one might rather say: ‘I am therefore I think, but I also feel, dream, have troubles, who am I, why must I die?’ etc. Becoming in time, relativity of time, space and cause appear to condition both individual fate and the outlook of history to such an extent that the very questions and answers given to existential issues represent the key to the metahistorical meaning an individual finds no matter when and where he lives. A writer and a thinker at the same time, inspired by the German idealistic philosophy the roots of which were found in the Romanian folklore, and even deeper in the Hinduistic philosophy (as Eminescu had a solid knowledge of Sanskrit), Eminescu’s unique poetic expression is equally an act of ‘knowing’ and ‘knowledge’ of the mythical nature of all things. This procedure, similar to initiation in all traditional cultures, encompasses a grasp of life in which both the empirical and the lyrical (poetic) ego are equally involved in the indestructible harmony and unity of the Esthetic, Ethic and True nature of things altogether. Exercising an important influence upon the 20 century Romanian art, literature and philosophy (i.e. Constantin Brancusi, Lucian Blaga, Mircea Eliade, Constantin Noica, Nichita Stanescu, etc.) Eminescu’s solution to the ‘terror of history’ is equally similar to the contemporary research and artistic expression related to archetypes. Still, with Eminescu, erudition never becomes the focus of his works, as it is constantly and subtly melted with his unforgettable poetic incantation and expression, which redefine and reconsider life and history from within the artistic uttering. Eminescu belongs to that category of artists the work of which can always be reconsidered and, moreover, it obliges us to review our own Weltanschauung.

Ključne reči: ‘teror istorije’, Weltanschauung, metaznačaj istorije, uslovljenost.

Top


BIBLID: 0015-1807, 29 (2002), 2 (p. 101-113)

UDC 82.081

Katarina Samurović

Faculté de Langues et de Littératures étrangères de Venise

AU DELA DU SUJET L’ART DE LA NON-PAROLE DANS LA TRILOGIE BECKETTIENNE

En partant de trois grandes influences sur l’œuvre littéraire de Samuel Beckett, ainsi que du projet poétique de Beckett lui-même exigeant une certaine violence à l’égard du langage, nous analysons, dans la trilogie et en particulier dans l’innommable, les manifestations principales d’une situation spéciale qu’on pourrait définir comme sans sujet et sans objet: le changement radical de la technique narrative par rapport au roman traditionnel; la mise en crise du lieu, du temps et du sujet de la narration; la création d’un discours fondé sur l’aporie; l’engendrement d’une voix polyphonique et la fonction du "pôle Worm". A notre avis, il s’agit des phénomènes qui ouvrent une vraie blessure au sein du sens traditionnel et qui créent une sorte de non-sens plein, pluriel et hétérogène, tout en tendant à l’épuisement de tout langage, au silence.

 

Катарина Самуровић

ПРЕКО ГРАНИЦА СУБЈЕКТА. УМЕТНОСТ АНТИРЕЧИ
(Резиме)

Полазећи од три велика утицаја на књижевно дело Самјуела Бекета, као и од поетског програма самог писца који захтева извесно злостављање језика, анализирамо, у Бекетовој трилогији, а нарочито у роману L’innommable, основна испољавања једног посебног стања које би се могло дефинисати као стање без субјекта и без објекта, а то су: радикална промена приповедачке технике у односу на традиционални роман; криза места, времена и субјекта приповедања; стварање дискурса заснованог на апорији; испољавање полифоног гласа и "функција Worm". По нашем мишљењу, реч је о појавама које задају озбијлан ударац традиционалном праволинијском и једнозначном смислу и које доводе до стварања новог "богатог бесмисла", вишезначног и променљивог, тежећи да исцрпе језик, тежећи да досегну тишину.

Кључне речи: Самјуел Бекет, трилогија, приповедање, апорија, негација, полифони глас.

Top


BIBLID: 0015-1807, 29 (2002), 2 (p. 115-137)

УДК 886.1–1”19”.091

Светлана Шеатовић-Димитријевић

Филолошки факултет - Београд

ИНТЕРТЕКСТУАЛНОСТ У ПОЕЗИЈИ ИВАНА В. ЛАЛИЋА
ЕВРОПСКИ ПЕСНИЦИ

У раду су представљени резултати интертекстуалних анализа у целокупном песничком опусу Ивана В. Лалића. Предмет истраживања биле су интертекстуалне релације Лалићеве поезије и европског књижевног наслеђа, од грчких митова до Дантеа, Петрарке, Хелдерлина, Е. А. Поа, Бодлера, Рилкеа, Т. С. Елиота, Г. Бена и П. Целана. У истраживању примењен је дијахронијски приступ, па се поменуте интертекстуалне везе прате од прве Лалићеве књиге песама Време, ватре, вртови (1961) О делима љубави или Византија (1963-1968) до Страсне мере (1984), Писма (1992) и Четири канона (1996). Песник је увођењем туђих текстова, асоцијативних веза, делова стиха, наслова песме или других облика цитата кроз цео песнички опус поступно развијао различите облике интертекстуалности.

 

Svetlana Šeatovic-Dimitrijevic

Intertextuality in the poetry of Ivan V. Lalic
European poets

(Summary)

Ivan V. Lalic belongs to the second post-war generation of Serbian poets – neosymbolists. He published from 1952 to 1996.

Intertextuality, as a contemporary literature-theoretical problem, represents one of the most important themes in poetry of Ivan V. Lalic. In this paper, intertextual analysis and diachronic approach to his work disclose intertextual relations between the poetry of Lalic and European literature inheritance throughout the whole poet’s opus, from the collection "Time, fires and gardens" (1961) to the last book "Four canons" (1996). The author, in theoretical part of the paper, relies on the attitudes of Kiril Taranovski, Mičuel Rifater and Dubravka Oraic-Tolic.

In the early phase of his creative work, the poes used numerous reminiscences and allusions to Greek mythology and thus the myths about Orpheus and Eurydice, Narcissus, Atlantide (?), Icarus and Deadalus, Odysseus and Elpenore (?) appear as an intertextual relation. In the collections issued from 1970 on (The Act, Terrible measure, The Letter) the poet keeps on introducing, more and more, the allusions and the cites from the poetry of F.Helderlin, E.A. Poe, R.M. Rilke, Š. Bodler, T.S. Eliot, G. Ben, P.Celan and others. In his last book "Four Canons" we can find the cites from the works of Dante and Petrarka. Lalic uses texts of other poets as subtext or context for his poets. Texts of some other authors are sometimes graphically selected, and often hiden as illusions and require associative explanation. Texts of European poets, in the poetry of Lalic, have the function of illusions or cites, stimulating a new poetic image, and semantically deepening into the work, or are the object of polemics.

The poetry of Ivan V. Lalic represents a specific phenomenon in Serbian poetry as it succeeds to connect the European and the national literature tradition from aspect of modern poetic expression. Having connected the tradition with the present at the level of poetic actions, themes, motioves, semantics and vocabulaty, Lalic left behind him the literary work that speaks in favour of polyvalent Serbian poetry and culture of high aesthetic achievements.

Кључне речи: интертекстуалност, интертекст, поезија, цитат, алузија, реминисценција, деконтекстуализација, подтекст, контекст, Иван В. Лалић, Орфеј и Еуридика, Атлантида, Аргонаути, Ф. Хелдерлин, П. Целан, Данте, Т.С. Елиот

Top


BIBLID: 0015-1807, 29 (2002), 2 (p. 139-154)

UDK

Dragana Đorđević

Filološki fakultet, Beograd

PRILOG PROUČAVANJU SISTEMA GRAMATIČKOG ČLANA U SEMITSKIM JEZICIMA

Dok su se semitisti ranije bavili pretežno poreklom gramatičkog člana, neke novije studije zasebnih semitskih jezika, a naročito arapskog, dopuštaju da se razmotre i drugi aspekti formalnih i funkcionalnih svojstava tog sistema. Popis morfema koji čine taj sistem, uz opis njihove distribucije u okviru imenske sintagme, genitivne sintagme i proste imenske rečenice, omogućava da se sagleda njegova posebna morfosintaksička relevantnost, kao i da se analiziraju uzroci i posledice promena koje su taj sistem zahvatile u jednom broju jezika semitske porodice. Najveća pažnja posvećena je promenama u gorepomenutim konstrukcijama koje su izazvane pretežno gubitkom “klasičnog” sistema gramatičkog člana.

 

Dragana Đorđević

A CONTRIBUTION TO THE STUDIES ON GRAMMATICAL ARTICLE IN SEMITIC LANGUAGES
(Summary)

While semitists were earlier mainly interested in the origin of the grammatical article, some newer studies in separate Semitic languages, Arabic language in particular, allow us to consider other aspects regarding formal and functional characteristics of that system too. Inventory of the morphemes that constitute the system of the grammatical article, along with description of their distribution in nominal phrase, genitive phrase (Construct State) and simple nominal sentence, give us an opportunity to consider its special morphological and syntactical relevance, as well as to analyze causes of certain changes and their effects in a number of Semitic languages. The largest space is given to a number of changes in aforementioned constructions caused mainly by a loss of "classical" Semitic grammatical article.

Ključne reči: gramatički član, sintaksička relevantnost, imenska sintagma, genitivna sintagma, prosta imenska rečenica, semitski jezici, distribucija člana.

Top