Džordž Gordon Bajron

Gžordž Gordon Bajron ili kraće - lord Bajron rođen je 22. januara 1788. godine u Londonu u ulici Holles.
Od rođenja Bajron je hrom na jednu nogu. Njegov otac Džon Bajron vukao je poreklo iz stare normanske porodice, a čiji je najstariji poznati član Ralf de Bajron, zajedno s Vilijamom Osvajačem došao u Englesku.
Bajronov otac prvi se put oženio 1778. godine s Lady Conyers, markizom od Camarthena i s' njom imao dve kćerke.
Mlađoj je bilo ime Augusta. Lady Conyers, prva supruga Bajronovog oca, umire dve godine nakon porođaja.
Druga supruga Džona Bajrona bila je Catherine Gordon od Gighta. Ona je bila potomak Džejmsa I Škotskog te stoga preterano tašta i pomalo histerična žena. Iz njenog braka s Džonom Bajronom rodio se Džordž Gordon Noël Bajron.

Od 1790. do 1794. godine Bajron boravi u Aberdeenu. Tada se javljaju prve tegobe s deformisanom nogom.
U petoj godini veoma strastveno se zaljubljuje u devojčicu Mary Duff.
U desetoj godini nasledio je titulu lorda i imanje Newstead Abbey.
Mladić Bajron se od 1801. do 1805. godine školovao u Harrowu. Tu se zaljubio u nećaku Margaret Parker, a zatim u Mary Anne Chaworth.
Zar mislite da bih ja ikada mogla išta osećati prema tom šepavom dečaku, izjavila je ona jedne večeri svojoj dadilji.
Te njene reči, koje je Bajron iz prikrajka čuo, ostavile su dubok trag u njegovoj psihi. Desetak godina kasnije na Ženevskom jezeru Bajron u pesmi San (The Dream) govori o toj svojoj ranoj ljubavi.

Nakon završetka školovanja u Harrowu od 1805. do 1808. godine Bajron studira u Kembridžu na Trinity Koledžu. Godinu dana pre završetka školovanja Bajron objavljuje zbirku Sati dokolice (Hours of Idleness), prepravljenu verziju mladalačke zbirke Juvenile Poems.
Bajron je tada imao 18 godina. Zbirku je potpisao pseudonimom MaloletnikA Minor).
Knjiga je doživela oštre kritike tadašnjih kritičara.
Godine 1809. Bajron postaje član Gornjeg doma. Iste godine kao odgovor na loše kritike upućene njegovoj prvoj zbirci Bajron piše satiru Engleski pesnici i škotski kritičari (English Bards and Scott Reviewers).
U maju odlazi na put po Portugalu, Španiji, Grčkoj, tadašnjoj Albaniji i Bliskom istoku. U Janini (Grčka) počinje pisati Čajlda Harolda.
Prilikom odlaska iz Engleske u njustadskoj opatiji priredio je pijanku na kojoj je kao pehar služila lobanja nekog odavno preminulog fratra.
U stihovima namenjenim toj lobanji,
Bajron hamletovski naglašava da je mrtvacu draži dodir usana, nego dodir crva.

Dve godine kasnije Bajron se vraća u Engesku, gde je stigao dan nakon smrti svoje majke, 2. avgusta 1811.
Iste godine nastaju Natuknice iz Horacija (Hints from Horace) i Minervino prokletstvo (Course of Minerva).
Mladi se lord 1813. godine upoznaje s Annom Issabelle (Annabelle) Milabanke i prosi je prvi put.
Godinu dana kasnije objavljenja su mu dela: Gusar (The Corsair), Oda o padu Napoleona Bonaparte (Ode on the Fall of Napoleon Bonaparte) i Lara. Bajronova popularnost zahvaljujući tim delima vrtoglavo raste.
U Londonu se te godine u jednom danu prodalo 13.000 primeraka Gusara. Iste godine Annabella prihvata Bajronovu bračnu ponudu.
Sledeće godine (1815.) Bajron se ženi svojom izabranicom.
U decembru iste godine na svet dolazi Augusta, Bajronova ćerka. Neposredno nakon njenog rođenja, Bajrona napušta supruga optužujući ga zbog incestuozne ljubavi s' polusestrom Augustom.

Godinu dana nakon zaključenja braka (1816.) Bajron se razvodi od supruge i pod pritiskom javnosti 25. aprila, napušta Englesku te odlazi u Švajcarsku. Na Ženevskom jezeru sreće P.B. Shelleya, koji tamo boravi sa svojom nevenčanom suprugom Meri Godvin i njenom sestrom Džejn Klermont.
Ona je još u Londonu čeznula za Bajronom, te mu je iste godine rodila kćerku Alegru.
Bajron se nakon toga nastanio u Veneciji gde se prepušta čarima razuzdanog života tog grada. Tamo Bajron vodi ljubav s 22-godišnjom ćerkom mletačkog trgovca, a zatim i s Margaretom Kogni.
Ona je bila prekrasna, nepismena i strahovito ljubomorna žena, supruga nekog pekara.
Godine 1817. Bajron je u Ferrari, a već sljedeće godine ponovo u Veneciji. Tu u aprilu 1819. upoznaje svoju veliku ljubav; 16-godišnju groficu Teresu Guiccioli, rođenu Gamba, udatu za 60-godišnjeg grofa Guicciolija. Iz Venecije Bajron odlazi u Ravennu.
Godinu dana kasnije (1820.) Bajron piše tragediju Marino Faliero i poemu Danteovo proročanstvo (The Prophercy of Dante) koju posvećuje Terezi Guiccioli.


Sledeće godine, Bajron odlazi iz Ravenne u Pizu.
Grof Guiccioli se u međuvremenu usprotivio ljubavi svoje supruge i Bajrona, nakon čega se i razveo od nje.
Kako je cela porodica Gamba pripadala karbonarima Tereza je Bajrona uvela u njihov krug. Zbog svoje privrženosti i saradnje s karbonatima Bajron je proteran iz Pize te je 1822. godine, u maju, prešao u Genovu.
Iste godine pored ostalih dela, nastaje Viđenje strašnog suda (The Vision of Judgement) - parodija na istoimenu pesmu Bajronovog savremenika Roberta Southeya koji u uvodu svoje pesme A vision of Judgement (1821.),(Vizija pravde),
traži od engleske vlade da zabrani Bajronove knjige, a Bajrona naziva osnivačem i pogalvarom satanske škole.
Nakon 14. jula 1823. Bajron iz Geneve kreće u Grčku i 4. avgusta,
iskrcava se u Cefaloniji kako bi se pridružio grčkim ustanicima.
Umrećemo ovde ili marcijalno ili močvarno, pisao je tada Bajron.
Tu je proveo pet meseci, a zatim se u Missolughiju pridružio vodu grčkog ustanka Maurokordatu.

Godine 1824. Bajron piše XV. i XVI. pevanje Don Žuana i pesmu Na današanji dan navršavam 36-u godinu.
(On this Day I Complete My Thirtysixth Year).
Pesma je napisana 22. marta, a već 19. aprila Bajron umire od groznice,
koju je dobio desetak meseci ranije.
Bajronovo telo preneto je u Englesku.
Pokopan je u Hucknellu, malom selu blizu Newstead Abbeya.

Njegova polusestra Augusta na grob mu je postavila ploču sa sledećim natpisom:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Bajronove pesme su se prodavale bolje od pesama bilo kog drugog engleskog pesnika pre njega; život mu je bio pun skandala svake vrste; i muškarci i žene bacali su mu se pred noge; konačno, umro je u trideset šestoj godini u Grčkoj - ne baš u borbi, ali sasvim blizu nje. Pa ipak, ove neobične činjenice jedva obuhvataju sve ono što je Bajron značio za čitaoce 19. veka. Italijanski patriota Đuzepe Macinija je zapisao: "Nikada se 'večni duh slobodnog uma' nije jasnije prikazao među nama". U Evropi i u obe Amerike i mladi i stari, muškarci kao i žene, protestanti i katolici, aristokrate i radnici - svi su oni u njemu pronašli ne samo novu poeziju, već i novu jačinu emocija, zahvaljujući kojoj je sve što su već znali o ljudskom iskustvu delovalo bledo.

Čak i samog Bajrona iznenadio je sopstveni uspeh, koji niko nije mogao predvideti pri njegovom rođenju. Iako je poticao iz ugledne porodice, otac mu je umro kada je imao tri godine, ostavljajući i njega i majku u relativnom siromaštvu u Aberdinu u Škotskoj. Takođe je morao da se suoči sa ozbiljnom i doživotnom nesposobnošću - rođen je sa zgrčenim stopalom. Posle niza neobičnih smrti u porodici, postao je šesti baron Bajron kada je imao deset godina, a porodično imanje u propadanju Newstead Abbey nasledio je kada je postao punoletan. Uprkos svojoj tituli i obrazovanju na elitnim engleskim ustanovama, kao što su Harrow (1801-1805) i Univerzitet u Kembridžu (1805-1808), nikada sasvim nije uspeo da prevaziđe obeleženost svog detinjstva, ili se barem tako osećao. Kompenzaciju je našao u čestom hvalisanju o svom aristokratskom poreklu, kao i u upuštanju u sve ono što uvaženi ljudi srednjeg sloja ne bi trebalo da rade, kao što su seksualni odnosi sa lepim dečacima.

Bajron je pripadao starodrevnoj aristokratskoj tradiciji po kojoj su i dečaci i žene bili jednako prihvatljivi kao pasivni partneri za seks. Muške škole koje je pohađao podstakle su njegove rane homoseksualne eksperimente. Iako je Bajron imao nekoliko strašnih heteroseksualnih veza kao mladić, nikoga nije voleo više od Džona Edlestona , mladića iz hora koga je sreo u Kembridžu. Napisao je nekoliko ljubavnih pesama posvećenih njemu, i kasnije ih je objavio sa egzotičnim ženskim imenom 'Thyrza' koje je poslužilo kao maska za mladića. Drugo pevanje u Putovanjima Čajlda Harolda ( Childe Harold's Pilgrimage , 1812) završava se strastvenim lamentom nad Edlestonovom smrću. Godine 1821. Bajron se priseća žestoke, iako čiste, ljubavi i strasti prema Edlestonu, koja je bila deo 'romanse najromantičnijeg perioda' njegovog života (Letters and Journals, 8:24).

Bajron je insistirao na čistoti svoje ljubavi prema Edlestonu, iz prostog razloga što su u ranom devetnaestom veku kodeksi ponašanja u Britaniji uticali da pedofilija bude manje društveno prihvatljiva nego ikada ranije. Iako u aristokratskoj tradiciji pedofilija kao što je Bajronova nije smatrana seksualnom devijacijom, nove buržoaske norme nisu blagonaklono gledale na seksualne odnose između muškaraca, kao ni na odnose između odraslih osoba i osoba smatranih za decu. Oni koji su bili optuženi za sodomiju suočavali su se, u najboljem slučaju, sa potpunim gubitkom ugleda a, u najgorem slučaju, sa vešanjem. Takva situacija učinila je da Bajron nastavi sa seksualnim odnosima sa dečacima tek onda kada se nalazio daleko od Engleske. Njegovo putovanje izmedu 1809. i 1811. godine u Portugal, Španiju, Grčku i Albaniju pružilo mu je mnogo prilika za tako nešto. Njegove najopsežnije afere bile su sa dva mladića koji su se zvali Eustathius Georgious i Nicolo Giraud, i prema kojima je postupao mnogo otvorenije nego prema Edlestonu. Kada je, na primer, ostavio Georgiousa, napisao je: 'Naš rastanak bio je veoma emotivan, sa dovoljno poljubaca da se opskrbi jedan internat, i dovoljno zagrljaja da se uništi dobar glas cele jedne grofovije u Engleskoj' ( Letters and Journals, 2:6 ).

Bajronov život se drastično promenio 1812. godine kada je, na povratku sa svojih putovanja, objavio izveštaj o njima u Putovanjima Čajlda Harolda ( Childe Harold's Pilgrimage ), delu koje je od njega stvorilo najpoznatijeg pesnika u Engleskoj. Njegova slava se povećavala sledećih nekoliko godina zahvaljujući tome što je pisao pripovetke u stihu, navodno zasnovane na onome što mu se dešavalo na Bliskom istoku. Ove kratke i strastvene poeme bavile su se usamljenim, izopštenim junacima, koje su progonila sećanja na zabranjene erotske doživljaje, čije je detalje Bajron obazrivo sačuvao nedorečenima. Bajronovi čitaoci su pretpostavljali da je on svoje likove zasnivao na sebi, a mnogi su kao nikad do tad bili očarani njegovim prikazivanjem mračne strane duše. Sa tačke gledišta zanimljive za otkrivanje njegove seksualnosti, pesme su mu dvosmislene. Ni jedna njegova pesma ne prikazuje otvoreno problem ljubavi izmedu dva muškarca, iako jedna od njih, 'Lara' (1814), flertuje sa ovom temom kroz ljubav između glavnog junaka i njegovog sluge, žene prerušene u muškarca. U svakom slučaju, junak čuva tajnu koju ne može da otkrije i koja ga čini pobunjenikom protiv društva, a i sprečava da ga bilo ko u potpunosti upozna. Iz post-stounvolske (Stonewall) perspektive, uprkos otvorenoj heteroseksualnosti Bajronovih priča, njegovi junaci deluju kao prikriveni homoseksualci o čijoj homoseksualnosti tekst nikad ne govori.

U meduvremenu, Bajron je bio umešan u nekoliko skandaloznih afera, uključujući i onu sa njegovom polusestrom Augustom Leigh, kao i aferu sa Lady Caroline Lamb, koja se prerušila u muškog slugu u uzaludnoj nadi da će tako zadržati njegovu naklonost. Godine 1815. Bajron je podlegao društvenom pritisku i oženio se ženom nesumnjivog ugleda, Annabellom Millbanke. To je bila velika greška. Ona ga je napustila godinu dana kasnije, a englesko društvo bilo je preplavljeno različitim spekulacijima. S obzirom na Bajronovu reputaciju, ni jedna glasina nije mogla biti odviše skandalozna, pa se Lady Caroline Lamb, da bi se osvetila Bajronu zbog toga što ju je prezreo, pobrinula da homoseksualnost iznese kao glavni uzrok bračnog spora. Bajronov greh bio je manje u njegovom skandaloznom ponašanju nego u tome što je, šta god da uradi, postajao predmet opšteg ogovaranja. Suočen sa onim što je smatrao sveobuhvatnim društvenim ostrakizmom, Bajron je zauvek napustio Englesku 1816. godine. Nakon leta provedenog sa Percyjem i Mary Shelley u Švajcarskoj, što je Mary dalo ideju za Frankenstein -a, Bajron se nastanio u Italiji.

Tamo je Bajron imao uspeha kao nikad do tada. Odbacio je skoro u potpunosti svoj raniji melodramatični stil, a njegova poezija krenula je drugačijim pravcem koji se otvorenije bavio njegovom seksualnošću. U njegovom remek-delu, satiričnoj poemi Don Žuan , on napada seksualnu hipokriziju u Engleskoj. Iako je njegov junak čuveni, gotovo mitski heteroseksualac, on ne propušta da začini svoje delo homoseksualnim nagoveštajima i unese u njega oštroumnu, camp duhovitost, koja je neka vrsta prethodnice Oskaru Vildeu. U prilično zatvorenoj drami Sardanapalus , on prikazuje junaka koji se pojavljuje u haljini, glave ovenčane cvećem, i ustaje protiv ratne etike svog društva. Takva njegova dela, naročito Don Žuan , skandalizovala su Bajronove čitaoce u Engleskoj više nego ikad, ali su mu takođe donela i najveću čitalačku publiku.

Godine 1823. Bajron biva sve nespokojniji i žudi za novim poljem delovanja. To što je tražio pronašao je u borbi Grčke za nezavisnost od Turske, te je otputovao tamo u pomoć grčkim trupama. Čim je stigao, bojno polje sa zaraćenim stranama brzo je raspršilo njegovu romantičnu zanesenost, no takođe je sreo Lukasa Halandristanosa, prelepog mladića od nekih petnaest godina. Tri poslednje Bajronove pesme opisuju njegovu strast prema Lukasu, kao i njegovo razočarenje jer mu Lukas, za razliku od njegovih prethodnih mladih slugu, nije uzvratio ljubav. Groznica, kao i nesposobni lekari učinili su kraj Bajronovom životu 19. aprila 1824. godine. Iako su tekstovi o Bajronu iz devetnaestog veka ponekad ukazivali na njegovu pedofiliju, iscrpni detalji o njegovom seksualnom životu ostali su tajna sve do pionirskog dela Luisa Kromptona : Byron and Greek Love, (Bajron i grčka ljubav) iz 1985. godine.

Biografija i bibliografija
Bitne godine života Lorda Bajrona
Pod ovim lukom
Gde mnogi njegovi preci
I njegova majka počivaju
Pokopani
Snivaju ostaci
DŽORDŽA GORDONA NOËLA BAJRONA.
Lord Bajron od Rochdatea
U grofoviji Lancaster
Autor hodočašća Čajlda Harolda
Rođen je u Londonu dana
22. januara 1788.
Umro u Missolughiju u Zapadnoj
Grčkoj dana
19. aprila 1824.
U plemenitom poduhvatu
Da ponovo uspostavi put drevnoj slobodi
I proslavi je.
-
Njegova sestra plemenita
AUGUSTA MARY LEIGH
U njegovu uspomenu ovu ploču postavi.
Vrh stranice