Катедра за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета изданак је установе која датира од 1873. године, када је на Великој школи, из које је настао Универзитет у Београду, основана Катедра за општу историју књижевности. За разлику од неких других култура, па и оних “великих”, академско проучавање опште, упоредне или “светске” књижевности код нас има веома дугу и плодну традицију. Код нас се ова врста наставе изводи још од 1852. године, када је Матија Бан, у намери да својим слушаоцима омогући да се критички, са становишта словенског књижевног наслеђа, упознају с француском литературом, на београдској Великој школи одржао предавање о “француско-славјанској присподобљеној”, односно упоредној књижевности.

Додавши историји опште књижевности проучавање естетике и филологије, замисао Матије Бана наставили су да спроводе Алекса Вукомановић и Ђура Даничић, али се општа књижевност ипак студирала само као помоћни предмет све до 13. јула 1873. године, када је кнежевским указом за “суплента Велике школе а за Катедру опште историје литературе с нарочитим погледом на литературу Словена и Срба” постављен Светомир Николајевић. Тог датума званично је конституисана Катедра за општу књижевност, а Београдски универзитет, и српска наука и култура уопште, добили су ову врсту студија пре Сорбоне, Стразбура или Женевског универзитета.

Светомир Николајевић је држао катедру за општу књижевност наредних двадесет година када је, због бројних политичких и државних обавеза, морао да је препусти свом ученику и млађем колеги, Богдану Поповићу. Први српски стручно школовани историчар књижевности, дипломац Сорбоне, Богдан Поповић, поставио је темеље проучавању књижевности какво се и дан данас негује на нашој Катедри. Он је започео нову, за оно време готово револуционарну педагошку праксу која је студенту давала активнију улогу у настави и припремала га да самостално критички прилази књижевним делима. У настави књижевности, Поповић је акценат преместио са историје на теорију књижевности, што је такође, и у европским и у светским оквирима, тада био пионирски подухват.

Једно краће време, од 1901. до 1905. године, Поповићу је сарадник у настави био Јован Скерлић, који је предавао француски језик и књижевност и теорију књижевности. После Скерлићевог одласка са Катедре, па све до Поповићевог пензионисања, Катедра је имала кадровских проблема. Долазила су појачања у виду младих асистената и доцената, Војислава М. Јовановића, Милана Богдановића, Винка Витезице, али се нико није дуже задржао на Катедри. Због тога је 1929. године, после Поповићевог одласка у пензију, она била званично укинута. Теорија књижевности је остала обавезан, а упоредна књижевност изборни предмет на осталим групама за књижевност Београдског универзитета. Крајем двадесетих година прошлог века Катедра за општу књижевност је одиграла улогу матице у стварању више катедара за стране језике и књижевности, које су се од ње одвајале и осамостаљивале.

Током Другог светског рата настава из упоредне књижевности и теорије књижевности на Београдском универзитету потпуно је угашена. После рата наставу теорије књижевности држао је др Видо Латковић, професор југословенске књижевности, а октобра 1949. за доцента за светску књижевност изабран је Војислав Ђурић. Као руководилац семинара за општу књижевност од 1951. године, он је 1954. обновио Катедру, организовао наставу и одредио физиономију плана и програма нове групе. Не мања заслуга професора Ђурића од самог обнављања Катедре састоји се у томе што је током читавог свог радног века неуморно радио на подизању наставног и научног кадра за изучавање књижевности. Његова је и сасвим оригинална замисао програма студија, концепција опште књижевнсоти каква је тада била, а и данас је то остала, потпуно јединствена у свету.

Војислав Ђурић одређујује физиономију плана и програма нове групе придајући посебан значај, као и његов претходник Богдан Поповић, настави теорије књижевности. Уз поетику, естетику, историју уметности и филозофије, на обновљеној Катедри главни предмет студија била је, и још увек јесте, историја светске литературе, од Епа о Гилгамешу и Библије до Борхеса и Набокова. Програм Катедре за општу књижевност разноврстан је у теоријском смислу; студенти наше групе су и тада, а и касније, проучавали све најзначајније књижевно-теоријске методе, од позитивистичког и историјско-биографског приступа, преко формализма, нове критике и структурализма, до постструктурализма, студија рода и новог историзма.

Независно од конкретног метода проучавања, на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности, књижевност је увек посматрана као књижевност, као уметност речи, а предност је давана таквим приступима у проучавању литературе који су у први план истицали њену специфичност. У последњих педесет година на нашој Катедри наставу су држала нека од најзначајнијих имена домаће науке о књижевности, између осталих, Рашко Димитријевић, Милан В. Димић, Радослав Јосимовић, Драган Недељковић, Ивана Богдановић, Владета Кошутић, Перо Мужијевић, Зоран Гавриловић, Никола Милошевић, Владислава Рибникар, Зоран Милутиновић, Иво Тартаља, Светозар Петровић, Леон Којен, Љубиша Јеремић, Владета Јанковић, Александар Илић, Драган Стојановић. У тесној вези с Катедром, на Филолошком факултету је 1960. године основан Центар за теорију књижевности и уметности који се убрзо осамосталио у Институт за књижевност и уметност. У Институту, од самог почетка, а и данас, ради велики број наших студената.

У свом дугом веку Катедра је, захваљујући солидарности својих наставника и студената, успешно пребродила различите кризе, од којих је једна од најтежих била она из 1998-1999 године, када је од социјалистичко-радикалске власти наметнути декан Радмило Маројевић, под заштитом Милошевићевог Закона о Универзитету и под изговором реорганизације Филолошког факултета, Катедру расформирао, један део наставника и сарадника отпустио, а остале суспендовао и упутио на “научни рад”. Сада, када је време у којем су наставници и сарадници ове Катедре, само зато што говоре стране језике и баве се изучавањем страних литература, оптуживани да више воле туђе од својега и да су заговорници туђих начина мишљена, надамо се, заувек за нама, Катедра за општу књижевност и теорију књижевности може да се посвети питањима струке и науке.

Профил студија

Док су студије опште књижевности крајем 19. века представљале велики помак у високом образовању, данас су оне незаменљив део сваке међународно признате установе која се бави друштвеним и хуманистичким наукама. Главни предмети проучавања четворогодишњих студија (тј. у трајању од осам семестара) на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности јесу историја светске књижевности, теорија књижевности, методологија науке о књижевности и естетика. Структура и садржај програма укључују и курсеве (обавезне и факултативне) из историје уметности, српског и страних језика, опште лингвистике, културологије и историје филозофије, те стога пружају свеобухватно образовање у области хуманистичких наука.

Проучавање опште књижевности какво се практикује у Београду јединствено је у савременом свету. На великим универзитетима у Европи и Америци већина старих катедара за општу или компаративну књижевност, које су биле осниване у првој половини 20. века, када је наша дисциплина била на врхунцу, угашене су или су трансформисане у студије културе и историје цивилизације. Литература се све мање изучава као литература, као самосталан предмет, као уметност која поседује своје сопствене и специфичне изражајне могућности, а све више у оквиру курсева из историје, теорије филма, филозофије, психологије и социологије.

По традиционалном, хуманистичком приступу књижевности, који подразумева паралелно проучавање историје и теорије литературе, београдска Катедра за општу књижевност и теорију књижевности остала је верна првобитним начелима ове врсте студија. У томе не треба видети знак заостајања за светом; ослањање на традиционалне вредности, уз непрекидно реформисање и осавремењивање ове врсте студија, може се схватити само као предност домаће науке о књижевности. Потраје ли овакво стање у светској компаратистици, Београд ће ускоро постати једино место на кугли земаљској на којем се Библија, Хомер, Данте и Пруст изучавају упоредно, као део општег књижевног наслеђа, а Катедра за општу књижевност и теорију књижевности добиће потврду једног од најстаријих српских “брендова”.

Ослањање на традицију не спречава нас да наше студије континуирано унапређујемо у складу са захтевима савремене науке, као и са потребама савременог друштва. План и програм Катедре реформисану су у складу с Болоњском декларацијом, а четворогодишњим студијама додата је и пета, такозвана мастер година. Програм је растерећен и осавремењен, а број обавезних предмета је смањен у корист изборних програма. Током читавих студија, студенти наше Катедре могу да бирају предмете и са других група и семинара на Филолошком факултету, а познавање најмање два страна језика је обавезно. Наши професори укључени су у рад и на докторским студијама Филолошког факултета, где својим менторским радом и предавањима доприносе школовању нових стручњака и, самим тим, очувању традиције наше струке.

Катедра располаже својом библиотеком, чији је фонд делом сачуван и преузет из фонда предратног семинара, а касније континуирано богаћен новом стручном литературом. У фонду наше библиотеке сада се налази 22.500 књига и часописа на српском и главним светским језицима.

Дипломци и њихова каријера

Први дипломац обновљене Катедре за општу књижевност и теорију књижевности био је Данило Киш, који је доцније постао један од најпознатијих југословенских писаца у међународним оквирима. На катедри је 1995. године по његовом имену установљена награда која се сваке године додељује за најбоље студентске радове.

Наредне генерације студената, укључујући и најскорије, такође су постигле велике успехе у току студија и доцније каријере, надмећући се подједнако за интелектуална признања и високе положаје у јавним пословима. Распон области у којима дипломци Катедре за општу књижевност и теорију књижевности представљају водеће професионалце широк је и креће се од специјалистичког усавршавања у области проучавања књижевности, преко књижевне критике, новинарства, преводилаштва и библотекарства, до организације делатности у области културе, издаваштва и рада у телима владе, дипломатије и међународних организација и фондација.

Данас, без лажне скромности, слобоно можемо рећи да су последице вишедеценијског рада Катедре за општу књижевност и теорију књижевности у српској књижевности и култури неизбрисиве. При том не мислимо само на студенте који су “светску” књижевност студирали као свој главни предмет, већ и на оне који су овај предмет изучавали током четири или шест семестара, на групама за некадашњу југословенску, а данас српску књижевност и језик на Филолошком факултету. Од студената који су се обликовали на нашој Катедри наша наука и књижевност, култура и просвета имале су таквих користи да се све не би ни могле појединачно набројати.

Историјат Катедре можете преузети ОВДЕ.

Емисију Радио Београда 2 посвећену свечаној академији поводом 100 година од рођења Војислава Ђурића можете преслушати ОВДЕ.

Department for General Literature and Literary Theory

 

Historical background

The incipient Department for General Literature and Literary Theory can be traced back to 1873, when the Department of General Literature was founded at the Great School, predecessor of the University of Belgrade. The first professor of general literature was Svetomir Nikolajević. Some of the greatest names of national scholarship in language and literature were among the first lecturers and researchers in this Department: Đura Daničić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Vojislav Đurić, Raško Dimitrijević.

The Department was closed during World War II and it was re-established in 1954, originally at the Faculty of Philosophy, transferring later to the Faculty of Philology. While in the last quarter of the 19th century this program of studies was a sign of breakthrough in higher education, today it is an indispensable unit of any internationally recognized institution of social sciences and humanities.

The first graduate of the renewed Department of General Literature and Literary Theory was Danilo Kiš, later to become an internationally acclaimed Yugoslav writer. In 1995 the annual Danilo Kiš award was established for the best student papers. Subsequent generations of students, including the most recent ones, have also proved highly successful in their studies and careers, competing equally for intellectual recognition and high positions in public affairs.

Profile of studies in general literature and literary theory

The principal subjects of the four-year (eight semesters) studies in general literature and literary theory are the history of world literature (including national literature), literary theory, methodology of literary scholarship and aesthetics. The syllabus is designed so as to offer a comprehensive education in the field of humanities, which is indispensable for this kind of studies. Therefore the syllabus includes courses (either mandatory or optional) in art history, national and foreign languages, general linguistics, cultural studies and history of philosophy.

Alumni profile

Since its inception, graduates from the Department of General Literature and Literary Theory have obtained an extensive and thorough education in the humanities, making them highly qualified not only for further specialist studies in the field, but also for a wide range of careers and top positions in public affairs (higher education, literary criticism, journalism, government and diplomacy, translating, management in culture, library management etc.).

Département de littérature comparée avec théorie littéraire

Le cadre propice au développement des recherches comparatistes à Belgrade est assuré en premier lieu par l’existence du Département de littérature comparée avec théorie littéraire au sein de la Faculté de philologie.

Les études de littérature comparée à Belgrade remontent au XIXe siècle. Le premier cours de littérature comparée eut lieu en 1852 à la Grande école, établissement prédécesseur de l’Université actuelle ; notons qu’il était conçu comme une mise en relation des littératures française et slave. Envisagée d’abord come un cours supplémentaire, la littérature comparée acquit le statut de département en 1873. Vers le tournant du siècle Bogdan Popović, diplômé de la Sorbonne, conféra la primauté à l’enseignement de la théorie littéraire, accordant en même temps un rôle beaucoup plus actif à l’étudiant. Dans les années trente le statut de département a été perdu mais l’enseignement se poursuivait, facilitant la création d’autres départements de langues et littératures étrangères. Aucun enseignement de littérature comparée n’avait été dispensé durant la Seconde Guerre mondiale. Après la reprise des cours dans l’après-guerre, le comparatisme connut un nouvel essor durant les années cinquante. Le Département de littérature comparée avec théorie littéraire fut reconstitué en 1954 par Vojislav Djurić, qui avait également conçu le nouveau programme d’études. Selon sa conception originale, le Département proposait une formation parallèle en deux matières principales, la théorie littéraire et l’histoire générale de la littérature Le premier étudiant à obtenir le diplôme de Littérature comparée avec la théorie littéraire fut l’écrivain Danilo Kiš. Depuis 1995, le prix qui porte son nom est attribué tous les ans aux meilleurs mémoires étudiants.

Cette conception, maintenue jusqu’à nos jours, donne aux étudiants la possibilité d’étudier les œuvres les plus importantes de l’histoire littéraire, de l’Épopée de Gilgamesh à Proust et d’Homère à Borges, complétant l’étude des textes par la connaissance des approches théoriques. L’accent est mis sur l’autonomie du domaine littéraire et l’œuvre littéraire est abordée pour sa valeur spécifique. Mettant à l’écart les possibilités d’interprétation qui proviennent d’autres domaines scientifiques ou artistiques, cette méthode se situe dans le droit fil de l’approche traditionnelle humaniste. Le Département de littérature comparée à Belgrade n’a pourtant rien de conservateur : grâce au profil d’études proposées, il incarne naturellement le cosmopolitisme et l’ouverture vers l’extérieur. Cet esprit d’ouverture était gravement contesté par le régime dans les années quatre-vingt-dix et le département fut même supprimé en 1998-1999 sous prétexte d’une réorganisation de la Faculté de philologie. Aujourd’hui, le parcours de huit semestres réunit les cours d’histoire et de théorie littéraire, d’esthétique et de méthodologie de la recherche littéraire. D’autres matières s’y ajoutent, obligatoires ou optionnelles : histoire de l’art, langue serbe et langues étrangères, culturologie et philosophie. Les étudiants de littérature serbe suivent aussi les cours de littérature générale durant quatre ou six semestres, ce qui leur donne la possibilité d’envisager la littérature nationale dans un contexte comparatiste dès le premier cycle. L’enseignement de théorie littéraire est également proposé en première année aux étudiants des autres départements. Dans les dernières années, en raison de la réforme de l’Université de Belgrade, plusieurs changements ont été mis en œuvre afin que l’enseignement de la littérature réponde aux objectifs fixés par la Déclaration de Bologne. Le programme d’études a été aménagé, une cinquième année de master ajoutée, la proportion de matières optionnelles augmentée.

En dehors de ces tâches d’enseignement, le Département de littérature comparée reste toujours un centre de recherche littéraire, et son activité se déploie dans l’organisation de colloques et la réalisation de projets scientifiques.