Оснивање Катедре бохемистике у блиској је вези са делатношћу професора Радована Кошутића (1866-1949), чијом је заслугом била формирана посебна Катедра за источне и западне словенске језике и књижевности на Великој школи у Београду. Професор Кошутић је радио на овој Катедри све до почетка Другог светског рата, држећи курсеве из руског и пољског језика. Међутим, коначном настанку Катедре бохемистике допринела су још два важна фактора. Пре свега, ради се о потписивању културне конвенције између Чехословачке и Југославије након Првог светског рата, на основу које су биле успостављене блиске везе између Универзитета и научних институција две земље (самим тим била је реализована и размена студената). Потом је установљењу Катедре бохемистике на Универзитету допринело и присуство др Отокара Колмана (1887-1955) у периоду између два светска рата, који је овде радио у својству лектора за чешки језик.

Др Отокар Колман је по струци био класичан филoлог, те је касније на Београдском универзитету положио српскохрватску лингвистику, а на Карловом универзитету је докторирао на чешким преводима Горског вјенца. Овај истакнути научни радник, држао је курсеве чешког језика од 1925.г. до краја школске 1939/40.г. После Другог светског рата, радио је као лектор српскохрватског језика на Карловом универзитету у Прагу, a бројним текстовима објављеним у Прилозима за књижевност, историју и фолклор, Јужнословенском филологу и другим научним часописима, дуго времена je чинио спону између две културе.

Одмах после Другог светског рата била је извршена реорганизација Катедре за источне и западне словенске језике и књижевности, у вези са чиме су биле груписане сродне дисциплине, што је захтевало оснивање три одељене групе славистичких наука. Као главни предмет било је могуће студирати: 1. руски језик и књижевност, 2. чешки језик и књижевност или 3. пољски језик и књижевност. Овакав план почео је да се примењује од 1946.године када су на Катедри били изабрани следећи наставници: Радован Лалић за ванредног професора руске књижевности и шефа катедре, др Крешимир Георгијевић за доцента чешке и словачке књижевности и др Кирил Тарановски за доцента руског језика.

Један од оснивача бохемистике на поменутој Катедри био је професор Крешимир Георгијевић (1907-1975) који је завршио славистику у Загребу, а у Прагу је студирао чешки и словачки језик и књижевност. На Филозофском факултету у Београду је од 1946.г. предавао пољску и чешку књижевност и језик у звању доцента, а 1951.г. биo је изабран за редовног професора хрватске књижевности. Објавио је Граматику чешког језика (Београд 1949) и Преглед чешке и словачке књижевности (Београд 1950), публикације које су генерацијама студената помагале да стекну основна знања из области чешког језика и књижевности. Крешимир Георгијевић је и аутор прве граматике чешког језика издате на српском језику 1949.године, обликоване у виду универзитетских предавања из фонетике. Уз наведену издавачку делатност, професор Георгијевић је преводио са чешког Чапека, Неруду, Незвала, Заваду, Халаса, Лангера, Дрду, Шалду и Волкера. Поводом смрти Карела Чапека приредио је познату Чапекову књигу 1939.г. Из политичких разлога, професор је прерано и неправедно био пензионисан 1959.г. Научним радом је ипак наставио да се бави у својству уредника Чешко-српскохрватског и Пољско-српскохрватског речника САНУ (1954-1968), који је коначно објавио Завод за уџбенике и наставна средства током 2000.године у Београду.

Из прве генерације дипломираних бохемиста, на Катедри у Београду су деловали Стојанка Поповић и Драгутин Мирковић.

Професор Драгутин Мирковић (1921-1998) је током 1950.године дипломирао на Филозофском факултету у Београду на групи за чешки језик, чешку и словачку књижевност, а исте године је био изабран за асистента Института за источне и западне словенске језике и књижевности САНУ, где је радио на изради Чешко-српскохрватског речника. На Катедру за источне и западне словенске језике и књижевности прешао је да ради 1954.г, а током 1986.г. постао је редовни професор Филолошког факултета у Београду. Професор Мирковић је иза себе оставио велики научни допринос српској бохемистици својом докторском дисертацијом Говори Чеха у Славонији (Дарувар и околина) у коме се описују чешки говори даруварског краја које професор прати од 1957-1963.године. Осим овог значајног рада, био је и аутор уџбеника (скрипте) под називом: Hláskosloví jazyka českého и Tvarosloví jazyka českého. Nauka o slově, slоvní zásobě a významu a tvoření slov за студенте бохемистике Педагошке академије у Пакрацу. Обе публикације биле су објављене у Дарувару 1962.г.

У књижевно-научном раду, Драгутина Мирковића посебно је занимала тематика превођења, будући да је и сам преводио дела Чапека, Мајерове, Трнке и Фрида. Једнако се предано бавио анализом структуре стиха на материјалу српске и чешке поезије, а у методолошком смислу његов приступ анализи књижевног дела, био је снажно под утицајем чешке структуралистичке школе Јана Мукаржовског. Значајан допринос развоју српске бохемистике био је у самом педагошког раду проф. Мирковића. Више од тридесет година, до последњег дана живота, предавао је обимно градиво историје чешке и словачке књижевности подељено у четири курса (од старе чешке и словачке књижевности до чешке књижевности 20.века). Поред ове делатности, неколико година је заједно са Душаном Квапилом предавао чешку књижевност и језик као други словенски језик на Катедри славистике Филозофског факултета у Приштини. Био је ментор неколицини бохемиста и словакиста при изради магистарских и докторских радова.

Други доајен Катедре бохемистике је свакако професорка Стојанка Поповић (1922-1988) која је студирала чешки и руски језик на Филозофском факултету у Прагу као стипендиста чешке владе током година 1945-1948. Одмах потом, наставила је студије славистике на Филозофском факултету у Београду, где је 1950.г. дипломирала на групи за чешки језик и књижевност као други по реду дипломирани бохемиста у нашој земљи. Стојанка Поповић је радила као лектор-преводилац за чешки језик у Радио Југославији-станица Београд (1949-1950), а у наредне четири године радила је на Филозофском факултету у Сарајеву као лектор за чешки језик. У Београду је докторирала (1966) и у звању доцента до одласка у пензију (1987) предавала на Катедри славистике. Нажалост, њен животни век се завршио свега неколико месеци потом.

Статутом Филолошког факултета од 1962.г. Катедра за источне и западне словенске језике и књижевности претворена је у Одсек за славистику. Група за чешки језик и књижевност имала је две варијанте: а) Чешки језик и књижевност и б) Словачки језик и књижевност. Од 1949. до 1963.г. на Катедри је дипломирало 25 бохемиста.

Већ формирану Катедру коју су држала два стуба оличена у личностима професора Стојанке Поповић и Драгутина Мирковића, употпуњавали су страни лектори који су долазили на наш факултет на основу конвенције о културној сарадњи. Чешки лектори остајали су на Катедри годину, две или неки чак и дуже, и свако од њих на свој начин уткао се у историјат српске бохемистике. После већ поменутог др Отокара Колмана, чији боравак у Београду је прекинут почетком Другог светског рата, непосредно после рата на Катедри као лектор за чешки језик ради Владимир Матејчек. То је била школска 1947/48.г. а у зборнику „Славистика“ (1948) остало је забележено, да је дан уочи резолуције Информбироа један од тридест двоје потписаних оснивача Славистичког друштва Србије био је и В. Матејчек. Због резолуције, пуних пет година од 1948. до 1953.г. Катедра није имала контакте са славистима из Чехословачке. Када се сарадња поново нормализовала, крајем седамдесетих година двадесетог века, чешки лектор на нашој катедри била је Добросава Берг, између осталог и ауторка комплетног уџбеника чешког језика са граматиком, текстовима, конверзацијом и речником за српске студенте. Затим се седамдесетих смењују следећи лектори: Здењек Урбан, Мирослав Хлеборад, Станислава Сикорова, Ана Кремзер, па осамдесетих Јиржи Павелка, Јан Штурала, Ева Маху, Ева Паласова, Марие Черна. Крајем деведесетих година на месту лектора за чешки језик радио је Вацлав Штјепанек, кога потом наслеђују Јаромир Линда и Здењек Андрле.

Уз наведене стране лекторе, важну улогу у образовању студената бохемистике имају домаћи лектори, у вези са чиме издвајамо име Душана Квапила (1934-2009). Основе свог образовања Душан Квапил стекао је у Осијеку, а потом је студирао славистику на универзитетима у Загребу, Београду и Прагу, где је 1977.године стекао звање доктора филозофије и радио као лектор за српскохрватски језик на катедри за славистику Филозофског факултету Карловог универзитета (1975-1978). Професионални академски пут Душана Квапила био је најављен десетогодишњом праксом у чешкој редакцији београдског Радија Југославија. Након тога је све до пензионисања 2002.г. непрекидно радио на Катедри за славистику Филолошког факултета Београдског универзитета, где је предавао чешки језик. Његове често неконформистичке методе наставе изградиле су за четири деценије педагошког рада читав низ врсних бохемиста и преводилаца чешког језика: његови ђаци су практично сви садашњи наставници кабинета за бохемистику на београдском Филолошком факултету.

Своје преводилачко умеће исказао је између осталог и у писаној форми. Превео је на десетине економских и техничких текстова и многе научне студије и чланке чешких историчара књижевности и етнографа. У његов преводилачки домен спадали су чешки (и словачки) филмови и телевизијске радио драме. Укупно је превео више од 120 наслова, између осталог и двадесет делова „Болнице на крају града“ Јарослава Дитла, која је у форми романа била објављена у Квапиловом преводу 1984.године – пре него чешки оригинал. На српски је превео и све филмове Јиржија Менцела и Јураја Јакубиска, са којим га је, као и са Дитлом, спајало дугогодишње пријатељство. Душан Квапил био је и преводилац дела чувених чешких књижевника: превео је и објавио Чапекову драму РУР и бројне друге Чапекове мање познате радове, затим приповетке Јарослава Хашека, нека дела Бохумила Храбала и других чешких прозаика и песника.

Поред наведених научних и културних радника заслужних за постојање и рад бохемистике на Филолошком факултету у Београду, треба напоменути да је на Катедри било и гостујућих предавача који су студентима бохемистике одржали занимљива предавања из чешке књижевности. То су били професори Мирослав Квапил (Карлов универзитет), Ладислав Солдан (Масариков универзитет) и Александар Илић (Београдски универзитет).

Статистички посматрано, од оснивања Катедре до јануара 2000.г. дипломирало је укупно 89 бохемиста. У читавом том периоду било је периода затишја када и по неколико година није дипломирао ниједан бохемиста (нпр. између 1960-1967, када је само један студент бохемистике дипломирао). Од краја осамдесетих година, запажа се видан пораст броја дипломираних студената, те тако од половине деведесетих у просеку годишње дипломира десетак бохемиста.

Перспектива наставе чешког језика као и чешке књижевности може се довести у блиску везу са динамичним друштвеним променама које постоје како у Чешкој, тако и у Србији. На основу овога можемо закључити, да интересовање студената за овај западнословенски језик зависи и од перспективе развоја чешког језика, али и од нових књижевних трендова и субјективног читалачког интересовања.