Полонистика у најширем смислу означава познавање свих облика духовне и материјалне културе пољског народа. У ужем смислу под полонистиком се подразумева филолошка, славистичка дисциплина, неговање знања о пољском језику и књижевности, засновано на научном методу хуманистичких наука. Интересовања и различити видови популарисања културних вредности пољског народа јавили су се код нас доста рано, али полонистика као дисциплина у ужем смислу утемељена је крајем XIX века, као део славистике.

Крајем 1894. године расписан је конкурс за наставника словенских језика, на који се јавио књижевник Радован Кошутић (1866-1949). По спроведеном избору, решењем министра просвете и црквених дела од 1./12. јануара 1895, Кошутић је постављен за “привременог учитеља руског, пољског и чешког језика и књижевности”. Од тада све три славистичке области, па тако и полонистика, имају непрекинути континуитет у нашој високошколској настави. Од оснивања Универзитета (1905) Кошутић је најпре доцент, од 1919. ванредни, а од 1922. године редовни професор на Катедри за источне и западне словенске језике и књижевности Филозофског факултета. После пензионисања 1936. године, предавао је као хонорарни професор све до рата. Али катедра се дуго није попуњавала полонистичким кадром. Тек 1929. додељен је на рад др Петар Ђорђић, који је држао курс историје пољског језика и језичка вежбања (до 1931). Тридесетих година у раду Катедре помагали су и пољски стипендисти у Београду: Станислав Роспонд (1906-1982) као хонорарни лектор за пољски језик, а Станислав Папјерковски (1906-1990) је одржао два циклуса предавања из пољске књижевности. Од 1937. до II светског рата др Крешимир Георгијевић (1907-1975) радио је у звању приватног доцента за пољску и чешку књижевност.

Рад на катедри обновљен је 1946. године, од када датирају четворогодишње студије појединих група. Пољски језик је кратко (1946-1948) држао др Кирил Тарановски (1911-1993), а пољску књижевност др Крешимир Георгијевић. Др Стојан Суботин (1921-1977) изабран је за асистента за пољски језик и књижевност 1949. године. За асистента за пољски језик изабран је 1950. др Светозар Николић (касније наш угледни старословениста, који је 1954. прешао на Катедру за јужнословенске језике и општу лингвистику), а од 1954. наставу пољског језика и књижевности преузима др Ђорђе Живановић (1908-1995). Лектор за пољски језик све то време, до пензионисања 1962, била је акад. сликар Јадвига Четић (1906-1978). Од 1961. до 2003. на полонистици је радио Мирослав Топић, а од 1963. до 1997. др Вера Митриновић. Најпре као хонорарни, а од 1977. године стални доцент, потом и редовни професор све до пензионисања 2008. године, др Гордана Јовановић држала је наставу из историје и савременог пољског језика. Краћи период, од 2003. до 2008. историју пољског језика предавала је и др Марта Бјелетић као хонорарни сарадник.

Осамдесетих година примљени су асистенти мр Мирјана Костић-Голубичић (за пољски језик) и др Петар Буњак (за пољску књижевност), који су данас актуелни наставници. Од 2003. предавања из пољске културе и књижевности држи и др Љубица Росић. Остали сарадници на Групи тренутно су мр Предраг Обућина (асистент за пољски језик), Бранислава Стојановић (асистент-приправник за пољску књижевност) и Јелена Јовић (сарадник у настави за пољски језик и књижевност).
На месту контрактуалног лектора, почев од 1957. године, смењивали су се редом на дужем или краћем раду Станислав Кашињски, Гжегож Латушињски, Лех Пажђерски (1932-1989), Алицја Данецка, Владислав Лубаш, Јежи Гос, Александар Наумов, Богуслав Зјелињски, Гжегож Валчак, Зофја Калета, Ренарда Лебда, Агњешка Ласек, Силвија Мањковска и Ана Коритовска, Катажина Битомска.