Часописи

СКЛ Весна
Редакција:
Урош Ђурковић uros.durkovic@gmail.com
Огњен Аксентијевић ognjen.aksentijevic@gmail.com
vesna.konkurs@gmail.com
Весна бр. 1 „Верујем да књижевна реч поседује аутономно естетско значење, и кунем се у то, као и Ви, но допустите да верујем да она има и једно делотворније значење, које може бити и апсолутно – да спасе узнемирено, јадно, уплашено, смрћу испуњено дечачко срце, негде у некаквом Крагујевцу на дну света.”
Видосав Стевановић
Весна бр. 2 Ми смо егзотизам, ми смо политички скандал, ми смо, у најбољем случају, лепе успомене са Марне и савест старих poilusd’Orientи чланова покрета отпора. Ми смо, уз то, још и лепи сунчеви заласци на јадранској обали, блага туристичка сећања на лепе и спокојне сунчеве заласке на Јадрану… успомене заливене шљивовицом. И то је све. И ми једва да смо део европске културе… Политика, то да! Туризам, такође! Slivovitz (у немачкој ортографији), и то, свакако! Али ко ће, дођавола, да тражи књижевност у тој земљи!
Данило Киш
Весна бр. 3 Смејале су се својим озбиљним смехом, говориле су гласно својим гласовима озбиљних људи, а ја сам се питао какво чудно задовољство те девојке, које се сусрећу свуда, на пустим жалима, у дубини шума, у бучним градовима и пространим музејима пуним ремек-дела, могу осетити посматрајући без престанка слике, споменике, дуге меланхоличне алеје и пенушаве таласе на месечини, а да никада ништа од свега тога не разумеју.
(Ги де Мопасан)
Весна бр. 4 Књиге, читава брда од књига лежала су којекуда по соби; напољу је било кобно пролеће, о којем још нико слутио није шта доноси. А ми смо носили свилене чарапе и целе дане проводили по улици и кафанама. Хтели смо да спасемо свет – ми, словенски ђаци.
(Милош Црњански – Дневник о Чарнојевићу)
Весна бр. 5 „Покаткад онда ја сам,
прекинув пером рад и мило штиво,
који су мојих младеначких дана
трошили дио најбољи, с балкона
очеве куће, звуку прислушкиво
твог пјева и руку, што су пређу ткале,
гледо сам ведро небо,
вртове, путе позлаћене, ондје
море далеко, овдје гору. Рећи
залуд се језик труди,
што осјећах у груди. “
(Ђакомо Леопарди – Силвији (A Silvia), превео Владимир Назор)
Весна бр. 6 Али књижевност, најзад, није заштићена
неприкосновеним законима Провиђења; она је оно
што од ње створе људи, они је бирају, бирајући и
себе. Ако би морала да се претвори у чисту
пропаганду или чисту разоноду, друштво би
поново запало у каљугу непосредног, то јест у
живот без памћења хименоптера и гастеропода.
Наравно то није све тако важно: свет може сасвим
добро да опстане и без литературе. Али још боље
може да опстане и без човека.
(Жан Пол Сартр)
Весна бр. 7 ,,Реч моја обавезује мој став
А говорити то је као игра на срећу
У ставу на који вас ја наводим
Губити или добити крајњи је циљ
Па и ако сам обичан човек лагати вас нећу”
(Луј Арагон, Извињење и да би се завршило)
Весна бр. 8 ,,Књижевност је заморена од “ситних достигнућа,
од претварања да је у стању, да је способна да исту стару ствар
ради мало боље, да учини корак даље”,
да су одређени облици истрошени, а могућности исцрпљене.
Парадокс је управо у томе што је у обе варијанте управо
свест о исцрпљености и истрошености искоришћена
као покретач даљег стварања.”
(Зоран Милутиновић – Негативна и позитивна поетика)
Весна бр. 9 „Коначна је сврха ипак увијек: експанзија духа у простору,
оплођивање свијета клицама и сјеменкама мисли и догађаја,
стварање једне слободне традиције личних искустава у ритму употребљивости смисла,
те један шири замах према тајанственим жалима Будућности.
Слобода стварања јесте у томе смислу постулат сваког искреног и јаког књижевног покрета…”
(Ороз пред Ендимионом, Тин Ујевић)
Весна бр. 10 „Целу смо Африку ми прешли још јуче…“
успомени на Богдана Мијатовића
Весна бр. 11  
Весна бр. 12