Часописи

СКЛ Весна
Редакција:
Урош Ђурковић uros.durkovic@gmail.com
Огњен Аксентијевић ognjen.aksentijevic@gmail.com
vesna.konkurs@gmail.com
Весна бр. 1 „Верујем да књижевна реч поседује аутономно естетско значење, и кунем се у то, као и Ви, но допустите да верујем да она има и једно делотворније значење, које може бити и апсолутно – да спасе узнемирено, јадно, уплашено, смрћу испуњено дечачко срце, негде у некаквом Крагујевцу на дну света.”
Видосав Стевановић
Весна бр. 2 Ми смо егзотизам, ми смо политички скандал, ми смо, у најбољем случају, лепе успомене са Марне и савест старих poilusd’Orientи чланова покрета отпора. Ми смо, уз то, још и лепи сунчеви заласци на јадранској обали, блага туристичка сећања на лепе и спокојне сунчеве заласке на Јадрану… успомене заливене шљивовицом. И то је све. И ми једва да смо део европске културе… Политика, то да! Туризам, такође! Slivovitz (у немачкој ортографији), и то, свакако! Али ко ће, дођавола, да тражи књижевност у тој земљи!
Данило Киш
Весна бр. 3 Смејале су се својим озбиљним смехом, говориле су гласно својим гласовима озбиљних људи, а ја сам се питао какво чудно задовољство те девојке, које се сусрећу свуда, на пустим жалима, у дубини шума, у бучним градовима и пространим музејима пуним ремек-дела, могу осетити посматрајући без престанка слике, споменике, дуге меланхоличне алеје и пенушаве таласе на месечини, а да никада ништа од свега тога не разумеју.
(Ги де Мопасан)
Весна бр. 4 Књиге, читава брда од књига лежала су којекуда по соби; напољу је било кобно пролеће, о којем још нико слутио није шта доноси. А ми смо носили свилене чарапе и целе дане проводили по улици и кафанама. Хтели смо да спасемо свет – ми, словенски ђаци.
(Милош Црњански – Дневник о Чарнојевићу)
Весна бр. 5 „Покаткад онда ја сам,
прекинув пером рад и мило штиво,
који су мојих младеначких дана
трошили дио најбољи, с балкона
очеве куће, звуку прислушкиво
твог пјева и руку, што су пређу ткале,
гледо сам ведро небо,
вртове, путе позлаћене, ондје
море далеко, овдје гору. Рећи
залуд се језик труди,
што осјећах у груди. “
(Ђакомо Леопарди – Силвији (A Silvia), превео Владимир Назор)
Весна бр. 6 Али књижевност, најзад, није заштићена
неприкосновеним законима Провиђења; она је оно
што од ње створе људи, они је бирају, бирајући и
себе. Ако би морала да се претвори у чисту
пропаганду или чисту разоноду, друштво би
поново запало у каљугу непосредног, то јест у
живот без памћења хименоптера и гастеропода.
Наравно то није све тако важно: свет може сасвим
добро да опстане и без литературе. Али још боље
може да опстане и без човека.
(Жан Пол Сартр)
Весна бр. 7 ,,Реч моја обавезује мој став
А говорити то је као игра на срећу
У ставу на који вас ја наводим
Губити или добити крајњи је циљ
Па и ако сам обичан човек лагати вас нећу”
(Луј Арагон, Извињење и да би се завршило)
Весна бр. 8 ,,Књижевност је заморена од “ситних достигнућа,
од претварања да је у стању, да је способна да исту стару ствар
ради мало боље, да учини корак даље”,
да су одређени облици истрошени, а могућности исцрпљене.
Парадокс је управо у томе што је у обе варијанте управо
свест о исцрпљености и истрошености искоришћена
као покретач даљег стварања.”
(Зоран Милутиновић – Негативна и позитивна поетика)
Весна бр. 9 „Коначна је сврха ипак увијек: експанзија духа у простору,
оплођивање свијета клицама и сјеменкама мисли и догађаја,
стварање једне слободне традиције личних искустава у ритму употребљивости смисла,
те један шири замах према тајанственим жалима Будућности.
Слобода стварања јесте у томе смислу постулат сваког искреног и јаког књижевног покрета…”
(Ороз пред Ендимионом, Тин Ујевић)
Весна бр. 10 „Целу смо Африку ми прешли још јуче…“
успомени на Богдана Мијатовића
Весна бр. 11  
Весна бр. 12  
Весна бр. 13